ARHIVA BROJEVA

Naši velikani u anegdotama

KARAĐORĐE, MILOŠ, NJEGOŠ
 
 

BAR PLEMIĆI...

Kad je Knez Miloš oslobodio Srbiju i zaveo kao neki administrativni red u zemlji, onda oni koji su polagali pravo na neke zasluge u zemlji (a vele da ih je bilo 5-6) dignu se pa Knezu Milošu u Kragujevac. Knez Miloš ih lepo primi i upita ih što su došli.
- Pa, Gospodaru, reći će jedan od njih, došli smo da te molimo da podeliš Srbiju na spahiluke, te da i nama daš po koji spahiluk, jer i mi imamo zasluga za ovu zemlju, pa je pravo da budemo spahije.
- Kakve spahije, oca vam vašeg, zar se mi borismo i krv prolivasmo dok isterasmo spahije iz zemlje. Turci su bili spahije u ovoj jadnoj zemlji, pa sad da dam narodu krštene spahije da mu krv sisaju.
Dugo su ćutali ti narodni trudbenici, pa će onda tek jedan od njih reći:
- Pa, Gospodaru, kad to ne daš, a ti nam daj titule grofova, barona...
- Jes, jes, otac ti je bio kozar ti treba da budeš grof... jok more, batali.
- Pa, kad nam ni to ne daš, a ti nam bar dopusti da se zovemo kao ono Rusi - Korzakov, Gorčakov, Dondukov, itd.
- E, to može, odgovori Knez Miloš. Eto, ti se zovi (ukazujući prstom na svakoga) Šarov, ti - Zeljov, ti - Belov, ti - Garov, ti - Murgov…
(Iz knjige Milana Đ. Milićevića - Knez Miloš u pričama, Beograd, 1899.)

 

BRAČNA PARNICA

Dođe neki čovek iz Požarevca i potuži se Knezu Milošu da ga je ostavila žena i već tri godine vodi se u Konsitoriji bračna parnica, pa niti se žena goni da dođe k njemu; niti se njemu daje pravo da se ženi drugom ženom, a njemu nema ko da gleda kuću i decu.
- Dođi u drugu sredu, reče Knez; zatim naredi da u taj dan dođe i žena onoga čoveka.
U sredu oni oboje behu u dvoru. Knez ih pusti preda se. Za njima uđe i jedan mlad čovek.
- Ko je ovo? upita Knez.
- Ja sam pravozastupnik, Vaša Svetosti! odgovori ovaj - ja zastupam ovu ženu pred sudovima.
- E, nije nego moj krasni; ženi se ti, moj sinovče, pa zastupaj svoju ženu, a ovu ostavi njenu čoveku. Hajd odlazi dok si čitav!...
Advokat ode.
- A, ti snaho, što ne gledaš ovog čoveka? Zar dok je bio mlad i lep, bio dobar; a sad si našla da ga ostaviš pošto si mu nakovrljala punu kuću dece? Ovoga časa da ideš pravo kući, da gledaš onu decu i da slušaš ovoga čoveka! Nećeš li, udariću ti 25 kamdžija nasred požarevačke pijace!...
- Hoću, Gospodaru! reče žena, priđe te ga poljubi u ruku i iziđe.
- A, ti, reče Knez čoveku - pamet u glavu, pa ženu ljudski da gledaš; ja njoj zapretih, ali nemoj misliti da ću ja i tebi oprostiti ako ti staneš ženu tući i bitandžiti; ja ću to čuti i oguliću te kao jarca. Hajde idi!
Čovek poljubi ruku i iziđe; sasta se sa ženom pred dvorom, gde ga ona čekaše i odoše zajedno kući. Bračna se parnica, kažu, nije više ponavljala...

 

NESPORAZUM MEĐU TITULAMA

U doba Prvog srpskog ustanka dođe Karađorđe u neku seosku crkvu. Posle bogosluženja, priđe svešteniku da primi prosforu i da ga celiva u ruku.

Pop, mlad čovek, zbuni se, povuče ruku k sebi i promuca:

- Gde ti, vožd Srba, pa da ljubiš mene, golobrada, u ruku?
- Kojekude, magarče, - progovori Vožd - ne ljubim ja tebe, već zvanje koje nosiš!

 

NE VALJA MU KOMISIJA

Još pre donošenja prvog srpskog Ustava (1837) u Srbiji je otpočeo rad na izradi najvažnijih zakona. U tu svrhu je knjaz Miloš naredio “visokoučenom gospodinu” Georgiju Zahariadesu iz Zemuna da prevede s nemačkog jedan deo francuskog Građanskog zakonika.
Pošto je ovaj posao prevazilazio mogućnosti ovoga čoveka, po savetu Vuka Karadžića bi obrazovana naročita komisija u kojoj, doduše, nije bilo učenih pravnika. Tako je ova “ zakonopravitelna” komisija reč “servituti” (službenosti) prevela sa “robstvo”, dok je reč “hipoteka” prevela sa “apoteka”.
Nezadovoljan radom ove komisije, knjaz Miloš u jednom pismu veli: “S početka je i kojekako, ali posle je sve gore i gore, tako ja ne znam ili su ljudi koji su te zakone pisali bili pijani ili sasvim ludi.” Krajem 1837. godine knjaz Miloš raspusti pomenutu komisiju, a u Srbiju najzad pozove Jovana Hadžića, učenog pravnika i člana novosadskog senata.

 

KO IH JE VUKAO ZA JEZIK

Jednom dođe Knjaz Miloš tamo gde borave osuđenici. Izveo ih napolje, poređao i pitao svakoga za šta je osuđen.

Neki nisu hteli da priznaju krivicu, već su govorili:
- Boga mi gospodaru, baš za ništa. Eto, na pravdi Boga. Ako si ti što skrivio i znaš o tome štogod, to i mi.

Drugi su pak priznali sve radi čega su osuđeni, te na taj način zaslužili i došli u tamnicu. Tada Knjaz Miloš pusti sve one robijaše koji su priznali, rekavši:
- Pustite ove (pokazujući prstom na one koji su priznali), da ne kvare ove poštene (pokazujući prstom na one koji nisu priznali krivicu).

 

TAMO GDE SE ZLU UČI SAMO IZ KNJIGA

Ostala je zabeležena anegdota o susretu knjaza Miloša i Jovana Hadžića povodom izrade krivičnog zakona.

- Presvetli knjaže - započe tvorac savremenih srpskih zakona - trebalo bi da među pervima u Serbiji donesemo Kaznitelni zakon radi ukrepljenja vašeg pravitelstva i za narodnu polzu.
- A šta bi, počem, taj zakon soderžavao? - upita Miloš.
- U njemu bi bila popisana sva nedela i zločinstva koja bi kakav zlodej ili više njih učiniti mogli, a tu bi i kazne bile predviđene, pa bi se po tom zakonu sudilo.
- Možda to za sad ne bi bilo dobro za Srbe, jer je naš narod pošten i retko zlo čini. Ako bi takvu Knjigu imali, svaki bi iz nje mogao videti šta je zlo i nepravda, pa bi se kogod i nevaljalstvu otud naučiti mogao - zaključi predostrožno knjaz.

 

TO JE TO!

Prilikom jedne od svojih poseta Beču, knjaz Miloš bio je i gost austrijskog dvora. Uz večeru, organizovano je muzičko veče u njegovu čast, sa klasičnim repertoarom. Muzički potpuno neobrazovan, knjaz Miloš je sve vreme mudro ćutao i pažljivo slušao. Videći veliku zadubljenost Miloševu, austrijski car mu predloži da orkestar ponovo odsvira komad koji mu se najviše dopao. Kako Miloš nije znao naziv ni jednog od dela, svirali su mu redom sve kompozicije koje su te večeri bile na programu, ali uzalud - nikako da naiđe ona prava.

Umorni, muzičari jedva dočekaše pauzu da bi se naštimovali...
- To je to! - uzviknu najzad knjaz Miloš, sav ozaren, na svoje olakšanje a na zaprepašćenje svih prisutnih.

 

JEDNO “REŠENJE” NA MOLBENICU

Kad se Knjaz Miloš godine 1859. vratio u Srbiju, nebrojene molbe i žalbe poleteše k njemu sa svih strana. Kome šta nije dato, ili kome je šta uzeto, svaki bi trčao Knjazu i tražio zadovoljenje. Nekad bi Knjaz po cele dane provodio diktirajući “rešenja” na takve molbe ili žalbe. A ona su bila vrlo kratka i jasna.

Evo jednog takvoga rešenja. Neki g. N...S...ć. predsednik suda u Ć... moli da bude postavljen za člana Apelacije u Beogradu, gde mu je i kuća. Na tu molbu, Knjaz dade ovakvo rešenje:
“Sedi di si; ni za di si nisi!”

 

SVAKO JE CAR ZA SEBE

Sastanu se 1842. godine vladika Rade i Ali paša Stočević, hercegovački vezir, u Dubrovniku, i ugovore da granice crnogorske ostanu iste.

No, za Grahovo, oko kojeg su se sporili, rekne Ali-paša:
- Da počekamo i vidimo šta će carevi reći (turski i ruski).

Vladika se na to naljuti i srdito mu reče:
- Ako ti imaš cara i moraš ga pitati, a ti ga pitaj, - a ja sam sam car u mojoj zemlji i ne pitam nikoga što ću činiti u korist moga naroda.

 

BOG IZMEĐU DVA GOROSTASA

Prilikom boravka Petra II Petrovića Njegoša u Rusiji, vladika crnogorski se sastao sa ruskim carem Nikolajem I.
Ruski car bio je iznenađen videvši vladiku u živopisnoj crnogorskoj nošnji i izvanredno visokog stasa.

- Pa Vi ste viši od ruskog cara! - reče Nikolaj.
- Ne bih rekao, vaše veličanstvo.

Na to Nikolaj zamoli Njegoša da stanu jedan pored drugoga, i tako se uveri u tačnost onoga što je rekao.

- Vidite da ste viši - reče Nikolaj.
- A ne, nikako. Samo Bog je viši od ruskog cara! - odgovori samouvereno Njegoš.

 

KNJAZ MILOŠ I NADRILEKARSTVO

U Srbiji se u Miloševo vreme pročuo jedan nadrilekar koji je sam na svoju ruku spravljao neke “lekarije” protiv bolova i potom ih prodavao seljacima.
Pošto je bilo i pritužbi na njegova “sočinjenija” ti su glasovi stigli do Miloša i on naredi da mu privedu nadrilekara da ga ispita.
Nakon što se Miloš uverio da nadrilekar pravi neke smeše trava potpuno proizvoljno, on izreče presudu:
“Udarite mu 25 batina, a onda mu stavite na leđa te njegove trave da mu olakšaju bolove.”

 

NAJUNOSNIJI POREZ

Pisac Stevan Sremac bio je u društvu u kojem se poveo razgovor i o porezu. Neko vreme je slušao razgovor, a zatim se i on uključi:
- Mislim da bi od svih poreza najunosniji bio onaj na žensku lepotu.
- Kako to?
- Jer bi ga svaka žena s oduševljenjem plaćala.

 

Pravne zanimljivosti:

Pravne anegdote:

Pravne izreke

PropisiZakoni Republike SrbijePropisi onlineSudska praksaCarinska tarifa