ARHIVA BROJEVA

PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U VEZI SA MEĐUNARODNIM HUMANITARNIM PRAVOM

Slavoljub Carić

Pod Međunarodnim humanitarnim pravom podrazumeva sa skup normi kojima se regulišu pitanja vezana za rat i njegovo vođenje (dopuštena oružja i način ratovanja, tretman zarobljenika i ranjenika, tretiranje "neprijateljskih stranaca" i njihove imovine, odnosi zaraćenih strana, odnos prema neutralnim državama itd.). U klasičnom međunarodnom pravu ovo pravo zvalo se ratno pravo, a danas ga neki autori zovu i "pravom oružanih sukoba", smatrajući da pravo koje za predmet regulisanja ima oružani sukob nikako ne može nositi atribut "humanitarno".1 
Ipak, imajući u vidu rasprostranjenost termina "međunarodno humanitarno pravo", ovde će se koristiti upravo taj naziv, zbog nastojanja da se "načelo vojne potrebe ograniči načelom humanosti".2
Na ovom mestu nećemo se baviti bliže analizom korpusa normi koje potpadaju pod pojam međunarodno humanitarno pravo (pre svega Haške konvencije iz 1899. godine i 1907. godine, kao i Ženevske konvencije iz 1949. godine sa dodatnim protokolima), već odnosom tih   normi sa međunarodnim pravom ljudskih prava i pitanjem na koji način su te norme našle svoju primenu pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji je u nekoliko navrata imao priliku da primenjuje Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih sloboda i osnovnih prava (Konvencija) u kontekstu oružanih sukoba.
Takođe, ukazaćemo i na to kako su pojedina krivična dela iz oblasti međunarodnog krivičnog prava i međunarodnog humanitarnog prava tumačena u kontekstu zaštite ljudskih prava pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Najzad, biće reči i o praksi Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa ratnim zločinima počinjenim u vreme sukoba na prostoru Hrvatske i problemom značaja pravilne pravne kvalifikacije ovih zločina
 

Pravne izreke

PropisiZakoni Republike SrbijePropisi onlineSudska praksaCarinska tarifa